KOD DUŽICE (IRIS) OKA

Kuda da krenem i tražim moguću indetifikaciju za „Atom života“ (dušu ili božanstvo u svakom od nas). Jung u svom delu: „Psihološki tipovi“ kaže sledeće: „Biblija je na jednak način potrebna i jednima i drugima; oni koji veruju dobivaju iz nje činjenice i zapovesti koje su im potrebne, a oni koji znaju, čitaju iz nje ideje i izvlače iz nje snagu koja ih vodi do gledanja Boga i ljubavi prema Bogu.“ Poštujući Jungove reči počela sam da čitam Bibliju i ona me je usmerila u mom istraživanju. Podršku sam našla u  Hristovim i Mojsijevim rečima u Jevanđelju po Mateju, gl. 6, 22 i 23:
„Svijeća je tijelu oko. Ako dakle bude oko tvoje zdravo, sve će tijelo tvoje svijetlo biti“.
„Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će tijelo tvoje tamno biti. Ako je dakle vidjelo što je u tebi tama, a kamoli tama?“.
Peta knjiga Mojsijeva, gl. 11, 18:
„Nego složite ove reči moje u srce svoje i u dušu svoju, i vežite ih za znak sebi na ruku, i neka vam bude kao počeonik među očima vašim“.
Kao biolog, znam da je dužica oka jedinstvena za svako telo i zato sam na Hristove reči o oku prosto uzdrhtala.Svako se bar jednom u životu susreo s frazom frazom “oči su ogledalo duše“. A šta zapravo znači ta drevna istina?
Svake oči imaju specifičan kolorit i intenzitet sjaja kojim zrače. Proničući u tajne pogleda ljudi su u stanju da otkriju čitav niz osećanja, da saznaju šta neko misli, smera, šta hoće da istakne a šta želi da sakrije. Treptaj, sjaj i izraz pogledom su indikativan nalaz unutrašnjeg stanja, ali i reakcije na spoljašnji - egzogeni nadražaj. Često nismo ni svesni da je određeno saznanje doprlo do nas u vidu poruke iskazane kroz karakterističan pogled. Oči uvek izdaju, tj. pokažu istinu. Čitanje iz pogleda je jedan od načina da spontano prosudimo o čoveku. Oči je teže kontrolisati nego usta i samim tim više verujemo očima nego ušima. Raspon emocija i izraza koje ljudi razmenjuju u neverbalnoj komunikaciji ovog tipa je ogroman.
Iz pogleda se može spoznati naše psihičko, emocionalno pa čak i zdravstveno stanje.
Dužica oka ili iris je obojeni deo oka, koji okružuje zenicu, a sastoji se od mreže radijalnih linija koja je jedinstvena, vremenski nepromjenjiva za svaku osobu i ne zavisi od genetskih parametara. To je deo tela koji se razvija pre rođenja i ostaje isti od rođena do smrti, osim u slučajevima povreda ili bolesti.
Nemački doktor Emil Šlegel (Dr. Emil Schlegel) je još početkom prošlog veka, uočavao bolesti kod ljudi posmatranjem njihove dužice - iridodijagnostikom. Iridodijagnostika je alternativna metoda otkrivanja bolesti prema promenama na dužici oka i daje uvid u zdravstveno stanje celokupnog organizma. Prvobitna ideja doktora E. Šlegel-a je bila da se svaka povreda, udar, ožiljak nastao na nekom delu tela preslikava i ostaje zapisan u dužici oka, što je i dokazao prisustvom sitnih ožiljaka u istoj. Primera radi: ako su ozlede bile na desnoj strani tela, znaci će biti vidljivi na dužici desnog oka. Znači, svaki organ našeg tela ima svoje konkretno mesto na topografskoj mapi dužice oka. Dužica je nervnim vezama povezana s moždanim centrima. Preko nervnog sistema bolesni organi izazivaju promene na dužici u obliku udubina, boje i oblika.
Postoje zapisi koji govore da su u grobnici najmlađeg egipatskog faraona Tutankamona pronađene glinene ploče s crtežima ljudskog oka, naglašenom dužicom oka i nizom zapisanih simbola. Znajući da su stari Egipćani imali posebno razvijenu medicinu ne sumnjam da su koristili i saznanja vezana za dužicu oka- radi postavljanja dijagnoze i daljeg lečenjeNaučno utvrđene činjenice o dužici oka su:
   -  veličina dužice (irisa) ista je kod svi ljudi i iznosi oko 11 milimetara, preciznije 10  (+ 0,56) milimetara. Kao molekularni biolog, ne mogu a da ne uočim paralelu s molekulom DNA - dezoksiribonukleinska kiselina, nosioc naslednih svojstava živih organizama. Dužina je ista kod svakog čoveka i iznosi oko 2 m u slučaju odmotane forme DNA.
      - dužica je postojana tj. njena fizička struktura se ne menja tokom života, a ipak je kod svakog čoveka ta struktura drugačija i zbog tih svojstava idealna je za određivanje identiteta, (dužica je mnogo pouzdanija od otiska prstiju za otkrivanje ko je ko, jer sadrži 256 pojedinosti svojstvenih samo jednoj osobi, a otisak prsta daje ih "samo" 40 ). Opet  paralela s postojanom strukturom dvolančane nukleotidne zavojnice, molekula DNA. (napomena: ne uzmajući u obzir patološka stanja)
-  daje oku karakterističnu boju - plavu, zelenu, smeđu ili crnu. Boja očiju je genetski određena tj. nasleđena, čime je određena količina pigmenta melanina, koji se nalazi u površinskom delu dužice oka. Pigment melanin je prisutan kod svih tipova očiju. Njihova boja zavisi od veličine i količine granula melanina. Oči će biti plave boje ako su granule vrlo male. Zelene su, ako su granule nešto veće, dok najtamnije oči imaju najkrupnije granule.
-dužica je odraz zdravstvenog stanje, ukazuje čak i na nasledne promene determinisane genotipom - takođe paralela sa DNA, analizom hromozoma i gena se može videti potencijalna bolest.
-  dužica ima i sopstvenu funkciju, a to je doziranje količine svetlosti koja prodire u oko i to zahvaljujući pigmentu u površinskom delu oka, (ali i onom koji se nalazi u dubljem delu) koji ograničava snagu svetlosnih zraka.
Pored toga što oči oslikavaju naše psihičko, emocionalno, zdravstveno stanje, one su i odraz duhovnog stanja.
Po mom mišljenu, dužica oka, ili iris, je most između spiritualnog, mentalnog, emocionalnog i fizičkog aspekta ljudske prirode. To je deo oka u kome se sažimaju i iskazuju uticaji svih sila, znanih i neznanih, a koji ima osobinu memorije, tj. pravljenja zapisa u vidu traga na samoj teksturi irisa. Taj zapis se čulno izražava kroz jedinstven izraz i specifičnu energiju pogleda.
Kao što genetika može, donekle, da predvidi fizički izgled i moguće ponašanje organizma, jer važnu ulogu u tome imaju i nepredvidivi faktori nad kojima nemamo moć i faktori okoline, (npr. iako jednojajčani (identični) blizanci imaju isti DNK molekul to ne znači da će oni biti fizički identični- različito će se ponašati i imati različite otiske prstiju), tako i svi aspekti ljudske prirode izraženi kroz boju i sjaj dužice, imaju ogroman udeo u  fizičkom izgledu i ponašanju svake osobe. Izraz našeg oka i oka naših najbližih neće biti isti -bez obzira na sličnu sredinu odrastanja i obrazovanja iz razloga što je svako od nas sopstveni kreator po tom pitanju.
S obzirom na to da nam genetička poruka pokriva sve biološke potrebe organizma, smatram da iris prikazuje stepen ekspanzije naših duhovnih vidika - naše duhovno uzdizanje - duhovno progledavanje, koje trajno ostaje zabeleženo u njenoj teksturi. Sigurna sam da, ispravljajući loše stvari u naravi, popravljamo duhovno stanje, a samim tim i zapis koje ono ostavlja u dužici oka a koje se reflektuje u samom pogledu. Kakve su nam misli, takav je i naš izraz oka. Dužica u oku svake osobe je instrument pomoću koga se iskazuje duša - tj. stepen evolutivnog razvoja svesti.
Na kod irisa prevashodno utiče karma, tj. zakon akcije i reakcije. Narodna poslovica „Kako seješ, tako ćeš i požnjeti ” najbolje opisuje ovaj princip uzroka i posledice. Svaki naš postupak, misli, emocije, bile one pozitivne ili negativne, shodno ovom zakonu, na isti način biće vraćene nama. - “ Dobro čini i dobru se nadaj ”.
Karma, a s njom i kod irisa, stvara se u svakom trenutku. Naš trenutni postupak determiniše našu budućnost. Delima iz prošlosti smo kreirali sadašnjost. Sigurno se nekih dela iz prošlosti sećamo, a nekih ne. U svakom slučaju one ostaju pohranjene u onim delovima psihe koje zovemo podsvest i nadsvest. Karma je individualna stvar, u kojoj primat ima unutrašnje stanje - uzrok, a čiji su postupci – posledice, pa podležu univerzalnom kosmičkom principu. Menjajući postupak, možemo modifikovati karmu (sudbina), a, samim tim, i zapis koji će ostati u dužici oka. 
Karmu smo gradili i u našim prošlim egzistencijama tj. životima. Ona ostaje zapisana u kodu irisa, koji prati i odredjena vibraciona šifra - (elektromagnetno polje).
Uticaj karme na zapis u „Atomu života“ potkrepila sam iz jedne od najstarijih religija - Džainizma. Prema džainima, karma je materijalne prirode. Oni shvataju da misli i ideje utiču na naš karakter i stvaraju ili mešaju težnje naše duše. Za njih je karma supstantivna sila, materija u finom obliku. Zbog njene interakcije sa spoljnim svetom delići fine materije bukvalno prodiru u dušu i obrazuju jedno naročito telo – karmičko telo.
Čovek nije samo fizičko telo već poseduje i „Atom života“ (dušu), koja napušta telo u trenutku smrti. Ljudsko telo nakon smrti postaje lakše za 21 gram, to su činjenični podaci. Fundamentalni zakon prirode o ekvivalentnosti materije i energije, koju je postavio Albert Ajnštajn, da svakoj masi - m odgovara određeni iznos energije -E, tj. E=mc², a gde je C - brzina svetlosti ( 3x 10 8m/sek)), naveo me je na zaključak da se masa duše konvertuje u energiju koja može egzistirati kao zasebni entitet, van fizičkog tela i to je taj “Atom života” ili duša koja nastavlja da živi i nakon smrti. S novim otelovljenjem (ponovnim rađanjem), opet dolazi do pretvaranja, ali sad u suprotnom smeru, energije u masu koja se sjedinjuje s novim telom i kroz novo telo “Atom života” nastavlja da se gradi.
U knjizi “Indijska filozofija”, Servepali Radakrišnana nalazimo sledeći tekst o duši: „Mada je duša sveprodorna, njen život u saznanju, osećanju i aktivnosti nalazi se jedino tamo gde je telo. Uz pomoć razuma duša zna ne samo spoljne stvari, već i sopstvene osobine. O mnoštvu duša zaključuje se na osnovu razlika u stanju i raznovrsnosti uslova. Sveti spisi pretpostavljaju posebnost duša. Svaka duša snosi posledice svojih sopstvenih dela. Ona ostaje jedna kroz ceo niz svojih iskustava. Razlike među dušama proističu od njihove veze s telima. Čak i pri ponovnom rođenju razum prati dušu i daje joj individualnost. Za sve praktične svrhe posebnost duše je određena posebnošću razumnosti, koja je prati kroz čitav život. Ima onoliko razumnosti koliko ima duša”.                 
Savremena nauka za energiji kaže - ona je u stvari ništa drugo nego svest koja prethodi i energiji i materiji, stvara i pokreće materiju. Iz ovoga sledi da je duša - energija isto što i svest. 
Svest je fenomen mozga, u čijoj osnovi su moždani talasi- koji su elektromagnetni talasi odredjene frekvencije i talasne dužine. Elektromagnetni talas baziran je na pojmu fizičkog polja, specifičnog vida postojanja materije u kome se u svakoj tački prostora oseća dejstvo nekih sila. Elektromagnetno polje predstavlja neraskidivo jedinstvo promenljivog električnog i promenljivog magnetnog polja. Ova polja imaju osobinu, da svojom promenom jedno polje stvara ono drugo polje, i obrnuto. Druga važna osobina elektromanetnog polja je ta da se ono ne može lokalizovati u prostoru, tj. da kad god postoji elektromagnetno polje, ono se širi kroz prostor, što u stvari predstavlja elektromagnetni talas. Na taj način, elektromagnetni talas prenosi elektromagnetnu energiju. Elektromagnetni talasi su nosioci informacionog sadržaja u mozgu. I to je ta nedostajuća karika- koja spaja procese pamćenja, mišljenja, razumevanja i osećanja sa svešću.
Naše oko reaguje na svaki svetlosni stimulus- on se u oku pretvara u nervni impuls i preko očnog živca odlazi do kore velikog mozga koja je zadužena za intelektualne funkcije mozga kao što su misaoni procesi, pamćenje, učenje i svest. Tu se primljene informacije analiziraju, po potrebi se na njih reaguje voljnom reakcijom ali ono što je najbitnije - mozak ih pamti ili pohranjuje.
U prilog tome da je svest sve prožimajuća sila elektromagnetne prirode (svih ćelija) je i podatak da ćelije jednog organizma pored histološke sličnosti imaju i istu energiju tj. energetsku frekvenciju. Svaka ćelija je jedan elektromagnet, a telo - skup organa tj. skup ćelija sa istom frekvencijom. U trenutku kad se ovo elektomagnetno polje odvoji od tela, mozak i nervni sistem ostaju bez energije i nastupa smrt. Dr Sam Parnia, britanski lekar i naučnik tvrdi, kako ima dokaz da se svest zadržava i kada mozak prestane da funkcioniše, odnosno kada je pacijent klinički mrtav.
Svest je energetsko-materijalnog polje koje prožima sve ćelije ljudskog tela i koje ima zadatak da povezuje najmanje delove našeg tela, kao što ćelija u sebi povezuje atome i molekule u fizičku, telesnu celinu. Mogli bi zakličiti da se u vasioni čista svest i materija ili subjekt i objekt, uvek nalaze zajedno. O tome nam govori i Šopenhauer u svom delu “Svet kao volja i predstava” gde kaže: “Mi smo dakle, nerazlučno spojeni, kao nužni delovi jedne celine, koja nas obuhvata i koja postoji kroz nas ”.
Kod Servepala nalazimo i sledeći tekst: “Kaže se da duša ima razmere i da može da se širi i skuplja. Duša ne može biti manja nego fizičko telo, jer inače ne bi mogla da oseća telesne afekcije kao svoje. Ona ima vrlo malu veličinu kad postane u utrobi matere, ali se postepeno širi s telom dok ne postigne svoju punu veličinu. Na  kraju svakog zemaljskog života ona se ponovo skuplja u zametak sledećeg rođenja kome se podvrgava. Rasprostiranje duše po telu nije slično nekom drugom rasprostiranju u prirodi jer je duša prosta i bez delova. Upravo kao što lotos, koji ima boju rubina, kad se stavi u čašu mleka predaje svoj sjaj mleku, tako duša zasedajući u svom sopstvenom telu, predaje svoj sjaj ili inteligenciju celom telu”. I Maher to potrvđuje u svojoj psihologiji i kaže: “duša se nalazi u celom telu, mada ne kao određeni kvalitet; štaviše ona je prisutna svuda celinom svoga bića, mada nije u stanju svuda da izrazi sve svoje sposobnosti”.
Ako nas naše istraživačko raspoloženje odvede još dalje, onda ćemo se u filozofiji sresti s pojmom svesti, koja predstavlja supstanciju, pojavu, Apsoluta, koja postoji sama po sebi i od koje je sve napravljeno. Potvdu ovakvog mišljenja našla sam i kod Lajbnica u delu “Monadologija”  pod brojem 83:
“... što su duše uopšte živa ogledala i slike vasione stvorenjâ ; ali su još i slike samog Božanstva ili samog Tvorca Prirode...”
Stari Pitagorejci, Sokrat, Platon i Aristotel, kao i stari Egipćani pre njih, su takođe smatrali da je duša nematerijlna i verovali su u utelovljenje duše. U knjizi Zenona Kosidovskog, “Kad je Sunce bilo Bog”, nalazimo tekst o otelovljavanju slavnog bika Apisa : “Egipćani su verovali da umire samo njegova zemaljska navlaka, dok se duša preseljava u telo drugog bika. Posle završetka dugotrajnih pogrebnih svečanosti, delegirani sveštenici hrama upućivali bi se na lutanje po zemlji, kako bi među bikovima pronašli božanskog naslednika. Poznavali bi ga po samo njima poznatim tajanstvenim promenama dlake”. Zanimljiva je pojedinost što je u Egiptu kult životinja negovan po oblastima. U Beni Hasanu nađeno je groblje balsamovanih mačaka. U Ombusu je nađeno groblje krokodila, a u Ašumneinu ibisa. Obožavane životinje su svoj ceo život provodile u hramu ili na pašnjacima pored hrama. Kada bi uginule, sveštenici bi ih uz svečane ritualne obrede balsamovali i sahranjivali u podzemnim katakombama. Nakon toga su dušu obožavane životinje tražili u drugim telima iste obožavane vrste.
Ovakvi tekstovi su me naveli na razmišljanje da je dužica oka ili iris - spoljna manifestacija duše (Atoma života), koja je najverovatnije zajednički imenitelj svih tela kroz koje je neka osoba prošla i esencijalni deo koji nosi informaciju-poruku o dostignutom nivou duhovne osvešćenosti.
Stari sumerski tekstovi govore da je čovek u pretpotopno doba živeo i po 900-1000 godina, a iz očiju mu je sjalo svetlo, imao je sposobnost materijalizacije i dematerijalizacije, nije se rađao u mukama, a umirao je svesno i bezbolno. Ovo nam govori da su prepotopski ljudi bili na uzvišenijem duhovnom nivou  nego mi danas i da je njihova svest evoluirala do granica koje su nepoznate za nas.
Osvrt na mitove ukazao mi je na činjenicu da Iris zauzima značajno mesto u egipatskoj i grčkoj mitologiji. U starom Egiptu perunika je bila kraljevski i božanski simbol, a staroegipatski vladari držali su je u ruci, pokazujući njome svoju moć i uzvišenost. Predstavljala je veru, mudrost i hrabrost. U grčkoj mitologiji, ona je boginja duge, sama reč iris na grčkom znači duga. Bila je glasnik boga Zevsa i njegove žene Here, pa je napustila Olimp da bi sprovodila božanske naredbe. Iris je bila i boginja mora i neba. Putujući brzinom vetra, išla je od jednog kraja sveta do drugog, preko neba ostavljajući dugu za sobom i tako prenosila poruke bogova na Zemlju. Iris je predstavljana kao prelepa devojka sa zlatnim krilima i odećom živih boja i s oreolom svetlosti oko svoje glave.
Podršku za moju ideju o duhovnoj besmrtnosti kao suštini našeg postojanja pronašla sam i u ovom mitu.
Predstavljanje Iris kao devojke sa zlatnim krilima simbolizuje devičansku čistoću i anđeosku uzvišenost duše kojoj bi trebalo da stremimo. Oreol svetlosti oko njene glave ukazuje na besmrtnost- kao krajnji cilj našeg bivstvovanja. Znamo da oreol svetlosti predstavlja apsolutnu metaforu sveca. A s obzirom na to da zagovaram gledište Slavice Šetine da je svaki čovek potencijalni Bog, onda Sveta svetlost i njen zaslepljujući sjaj mogu biti svojstveni i nama, ljudima.  
Sjaj irisa je oreol svetlosti našeg oka i delić božanske svetlosti u nama. Za mene je ona, sinonim spoznaje apsolutne istine, jasnoće, kristalisanosti svesti i energije duha isijane kroz životni postupak.
Iskreno  se nadam da će molekularna biologija naći prostora za ispitivanje dužice oka za koju verujem da je matrica, neka vrsta, za sada nepoznate, DNA, sa sebi svojstvenim kodom koji još nismo dešifrovali. Odgonetajući šifru sadržanu u dužici oka moćićemo da rešimo zagonetku Atoma života (duše)“..

Milanka Šetina
dipl. molekularni biolog i fiziolog